• propaganda
28.2.2022.

O ruskoj propagandi

  • Praleski

Propaganda je jedino moćna zato što smo mi slabi i nedostaje nam međusobnih veza. Još uvek nismo naučili kako da analiziramo izvore. Socijalni medji orijentisani na profit sve su više naši glavni komunikacijski kanali. Takvi kanali nisu podesni za horizontalnu razmenu informacija jer stvaraju gotovo izolovane mehure koji nas otuđuju jedne od drugih. Stari mediji su centralizovani i pristrasni, eliminušu naše glasove, a izgubili smo kontrolu nad novim medijskim platformama. Ali ako uspemo da razumemo ovu stvarnost, može nam se ukazati put ka napred.

Ne bismo trebali precenjivati ideologe i korisne idiote; oni nisu dovoljno pametni da pretvore ljude u medijske zombije. Ljudi prave zombije sami od sebe. Ruski državni akteri su praktično nesposobni da kreiraju nove ideje. Ali na njihovu sreću, stare ideje su dovoljne da zadovolje njihove ciljeve.

Ovaj će članak adresovati najčešće zastupljene narative ruske propaganda kada su u pitanju međunarodni odnosi, a pogotovo Ukrajina u poslednjih 10 godina.

“Zaista ne znam šta se dešava, pa se neću ni uključivati.”

Počevši najkasnije od 2014., ruska propaganda nema za cilj da ubedi njene konzumente da podrže Rusiju direktno: to nije lak zadatak i komplikovano je stvoriti univerzalni narativ za takvu svrhu. Mnogo je lakše neutralisati one koji su nesvesni ili neodlučni – u takvoj vrsti magle lakše je gurati narative koji odgovaraju vlastima Rusije. Zbog toga je u tolikoj meri polje prezasićeno lažnim vestima: što su luđe i emocionalnije, to bolje za stvaranje destabilizujuće haotične atmosfere. Ovaj nedostatak jasnoće namerno rastače granice između realnosti i potpune fikcije. U tom kontekstu, akteri sposobni da spamuju sav prostor koji im je dostupan, su najuspešniji.

“Nije važno šta ja radim”

Svima nam je poznato ovo osećanje, jer ono na neki način reflektuje našu realnost. Otuđeni smo od procesa donošenja odluka koje određuju našu sudbinu. Ako to prihvatimo kao potpunu istinu, nećemo preduzeti ništa. Kako bi odgovorili na ovo užasno osećanje, mnogi se okreću teorijama zavere, kako bi stekli nekakvo (makar i imaginarno) samopouzdanje. Ovaj proces je možda i gori od neaktivnosti, jer ovakve teorije pre svega guraju desničarske vrednosti i sužavaju mogućnosti za nas i one oko nas. Jedini način da se zaista suočimo s ovim osećanjem jeste da preuzmemo sudbinu u naše ruke, testiramo granice mogućeg, pravimo greške, preuzmemo odgovornost za njih, i krenemo napred. To je zasigurno zabavnije i pruža više nade.

Rusija kao pol suprotstavljen globalnoj hegemoniji i unipolarnom svetu

Koncept sveta podeljenog u polove proizlazi iz evrocentričnosti, široko rečeno. Istorijski, Hladni rat i bipolarni sistem bili su jednostavni i pogodni zapadni kulturalni narativi povezani sa suprotstavljanjem pretnji koja je dolazila s istoka. Zbog toga, ovaj koncept i dalje istrajava. Međutim, moderna Rusija nije značajan igrač u globalnoj ekonomiji. Nisu vam potrebne bombe da biste uništili Rusiju: ekonomske sankcije su dovoljne. Takođe, Rusija više nije dominantna na polju kulture. Ipak, oni nostalgični ili zaglavljeni u prošlosti, zamišljaju ju je kao jednog od najvećih globalnih igrača – a pozitivna ili negativna konotacija zavisi od toga s kim razgovarate. Levičari vide Lenjina, svemirske rakete i Gagarina, i hegemoniju proletarijata ; konzervativci vide Staljina, nuklearne rakete, i hegemoniju komunista.

Rusija sama po sebi nema nikakve planove za budućnost. Oslanja se na svoju zamišljenu svetlu prošlost pre nego na neku pozitivnu viziju budućnosti, uzimajući sadržaj iz različitih epoha, s promenljivim uspehom. Ovakva situacija je takođe privlačna za neke konzervativce koji vide Rusiju kao poslednje uporište tradicije, kao što su njihovi prethodnici, pre više od sto godina, videli istok kroz orijentalističke naočari. S druge strane, Rusija je takođe privlačna onima koji se autentično suprotstavljaju konzervativcima, iz perspektive anti-kolonijalnih i anti-rasističkih pokreta.

Teorijska osnova ovih pokreta formirana je paralelno s uspostavljanjem akademskih post-kolonijalnih studija i bujanja pokreta nacionalnog oslobođenja na periferiji. Oboje su neke od svojih osnovnih kritičkih komponenti preuzeli iz marksizma. Anti-kolonijalni pristupi unutar marksističke tradicije direktno su povezani s radom sovjetskih teoretičara iz 1920-ih, kada je sovjetskoj Rusiji bila potrebna međunarodna pomoć. Sovjetski savez je razvijao ideju svetske internacionalističke revolucije, i direktno je podržavao anti-rasističke i anti-kolonijalne pokrete širom sveta. Istina je da ako biste čitali samo tekstove iz tog doba, pogotovo u poređenju s zapadnjačkm akademskim tekstovima iz istog perioda, teško bi vam bilo da poverujete da bi moderna Rusija mogla biti ta ista “tamnica naroda”, kako je Lenjin opisao carističku Rusiju.

Kolonijalna istorija sovjetske Rusije i Ruskih imperija slepa je tačka za većinu ljudi. Ovo slepilo olakšava da se poveruje kako su anti-kolonijalni pokreti na periferiji SSSR-a i Rusije sačinjeni samo od nacionalističkih reakcionara koje podržava Zapad. Iako Rusija nije sposobna da definiše i kontroliše diskurs o sebi, ona može iskoristiti narative koji su uspostavljeni na Zapadu. Efikasni pro-Ruski narativi nisu namerno stvoreni, ali se rađaju kroz sistem pokušaja i pogrešaka. Ironično je da je Zapad kreirao i koristio idejne okvire protiv Rusije koje Rusija danas koristi kako bi obnovila i stabilizovala sopstvenu kolonijalnu moć. Ljudi koji se aktivno suprotsavljaju zapadnom kolonijalizmu mogu završiti u podržavanju ruskog kolonijalizma samo zbog nedostatka svesti o istoriji poraženih.

Zapadna rusofobija

Pre svega, termin rusofobija je izmišljen od strane ruskih antisemita, kako bi se legitimizovala represija protiv jevrejske populacije u Ruskom carstvu. Bez dubljeg ulaženja u istorijske diskusije, trebalo bi da priznamo da su imperije koje su sadržavale značajan broj kolonizovane slovenske populacije, poput Austro-Ugarske, ili Nemačke imperije, stvorile određeni ideološki kompleks koji bi se mogao okarakterisati kao anti-slovenski. Ovaj kompleks doživeo je svoj vrhunac pod nemačkim nacional-socijalizmom.

Za naciste, Rusi su predstavljali esenciju svega slovenskog. Posle pada Trećeg rajha, ove anti-ruske ideje su delimično integrisane u širu anti-komunističku ideologiju zapadnih konzervativaca. Oni su reč “Rusi” koristili kao sinonim za “komunisti” i celo multi-etničko stanovništvo Sovjetske imperije svedeno je na sliku “Rusa”. Ovu dehumanizovanu figuru “komunista iz Rusije”, koju možemo videti u anti-komunističkom imaginarijumu od 1950-ih do 1980-ih, lako je pomešati s orijentalizovanim slikama iz 19. veka. I za levičare je slika ruskog čoveka bila striktno povezana s njihovim idealizovanim komunizmom. Navikli su da se zalažu za ruske komuniste, gotovo na nivou refleksa, dozvolivši sebi da podržavaju sovjetski imperijalizam po difoltu. Ruska propaganda ne izmišlja ništa novo, ali koristi stare zapadne narative za sopstvene potrebe. Svaku borbu protiv ruske hegemonije, oni će nazvati rusofobijom.

Ruski anti-fašizam: Zašto Putin neprekidno objašnjava svoju “anti-fašističku” misiju

U zemlji “koja je pobedila fašizam ” ni jedna ozbiljna teorija fašizma se nikada nije razvila. Za običnog sovjetskog građanina, fašizam je jednostavno označavao suštinu zla, bez ikakve jasne supstance. Mada je termin svakako bio povezan s Drugim svetskim ratom, koji se na ruskom naziva Veliki otadžbinski rat, sam koncept “Velikog otadžinskog rata” nema potpuno isto značenje kao “Drugi svetski rat”. Prvi otadžbinski rat bio je rat s Napoleonom u 19. veku. Veliki otadžbinski rat počeo je 1941. godine s nemačkom invazijom Sovjetskog saveza i zvanično se završio s nemačkom kapitulacijom 9. maja 1945., po moskovskom vremenu. Razlika sa zapadnom konceptualizacijom ovog rata je ta što je u ruskom kontekstu on viđen kao nastavak zapadnih invazija od Tevtonskih vitezova u 13. veku, preko poljskih trupa iz 17. veka, do Napoleona i Hitlera. Sovjetski savez je nastavio učešće u Drugom svetskom ratu i posle maja 1945., u borbama protiv Japana, ali to ne spada u ideju Velikog otadžbinskog rata.

Ovaj se koncept razvio vremenom i nije postojao na konkretan način tokom samog rata. Kako je vreme prolazilo, posle završetka rata, rat je postajao sve značajniji kao nacionalni mit. Glavna ikonografija Drugog svetskog rata stabilizovala se 1970-ih. Tokom kasnih 1990-ih, a pogotovo tokom Putinove vladavine, 9. maj je postao glavni patriotski događaj u Rusiji. Postoje samo dva praznika u Rusiji koji stvaraju nekakvu ideju jedinstva nacije: Nova Godina i Dan pobede.

Pobeda je povezana s idejom eshatološke borbe između dobra i zla. U toj borbi, Odabrani ruski narod žrtvuje sebe, spašava svet, pobeđuje zlo, i potvrđuje sebe u samom procesu žrtvovanja. Što je veća žrtva, veća je uloga u pobedi – zato je Sovjetski savez uvek pokušavao da tvrdi kako su njegove žrtve i prerpljeno uništenje u ratu bili najveći. Rusija i danas koristi tu retoriku žrtve kako bi legitimizovala svoju tvrdnju o sebi kao glavnom pobedniku nad nacističkom Nemačkom. To je poprilično apsurdno ako se uzme u obzir da je najveći broj žratava i uništenja bio u današnjim nezavisnim državama Belorusiji i Ukrajini.

Po dominantnoj ideologiji, glavni uslov za ostvarenje pobede u Otadžbinskom ratu bilo je jedinstvo nacije. Za Lava Tolstoja, u romanu “Rat i mir”, to jedinstvo kristalizovalo se oko ideja otadžbine i etike. U (post)staljinističkim vremenima, ovo jedinstvo je izjednačavano s idejom vođe i lojalnosti Moskvi.

To znači da je svako tko nije bio lojalan vođi lično, ili makar kolektivnom vođstvu Sovjetskog saveta, bio fašista. U sovjetska vremena postojalo je razumevanje da je SSSR pobedio fašizam kao porodica nacija (ovaj tekst primarno koristi reč “nacija” kako bi se referisao na ruski koncept nacije u etničkom i rasnom smislu) koju je predvodio veliki ruski brat. Tokom prethodne decenije, ovaj koncept je pomeren ka ideji da su samo etnički rusi pobedili fašizam dok su druge etničke grupe bile beznačajne ili remetilačke. Ova promena je povezana sa pisanjem ruskog ministra kulture Vladimira Medinskog.

Ujedinjeni rusi viđeni su kao anti-fašisti po samoj svojoj prirodi. To je praktično značilo da je vođa bio sposoban da definiše šta je fašizam, a šta nije.

Zbog toga danas Putinu nije potreban nikakav dokaz za tvrdnju da su “fašisti na vlasti” u Ukrajini (on često korsti reč nacionalizam kao sinonim za fašizam i nacizam). Sama ideja bivanja Ukrajincem znači biti fašističkim izdajnikom protiv Rusa. “Denacifikacija Ukrajine” za Putina znači dovođenje Ukrajine u poslušnički položaj. To nije borba protiv nekih konkretnih političara ili ideja, to je borba protiv široko prihvaćenje nezavisnosti. Ova logika znači da svaka vrsta nezavisnosti “kanonski ruskih teritorija” jeste fašizam i da će pre ili kasnije doći do obračuna s njom. Takav anti-fašizam je potpuno nepovezan s bilo kakvim vrednostima ili sadržajem i može se koristiti da se opravda bilo kakva akcija koju preduzme centralna vlast Rusije.

Oslobođenje Ukrajine, pobeda nad fašistima, i Ukrajinci koji dobrodošlicom dočekuju Rusku vojsku

Ruska ideja “nacije” koristi ne samo etničku “drugost” kako bi definisala sopstvene granice (što je zajedničko mnogim nacionalizmima), već i ideju “iskvarenih Rusa”. “Drugost” se u ovom smislu generalno odnosi na narode koji nisu smatrani belima, uključujući i stanovnike Kavkaza, Centralne Azije, ili drugih delova unuar ruskih granica. Međutim, ulogu iskvarenih Rusa igraju drugi slovenski etniciteti, kao što su Ukrajinci i stanovništvo Belorusije. Konkretan primer ovoga je upotreba priče o ukrajinskom generalu Mazepi, koja je bila jedna od primarnih kulurnih referenci u Rusiji tokom izgradnje njenog nacionalnog projekta.

Tokom represije iz 1930-ih, etničke deportacije bile su masovne. Kako su nastavljene i tokom rata, počele su da budu opravdavane optužbama da su čitave nacije kolaboracionisti s nacistima. Sovjetski i kasnije ruski ideolozi voleli su da spomenu kolaboracionističke jedinice koje su nacisti formirali tokom rata, a koje su sačinjavale različite etničke skupine iz SSSR. Kada su stvorili ovu figuru Nacija-Izdajnika, mogli su da izostave činjenicu da su većinu kolaboracionista činili Rusi i da tako legitimišu kolonijalnu politiku i etničku represiju.

Rusija vidi ukrajinsku teritoriju kao istorijski rusku. U skladu s tim pogledom, Ukrajina je deo ruske nacije, kooptiran i zagađen od strane Zapada, veoma slično Tolkinovim orcima i vilenjacima. Ovakav pogled takođe tvrdi da “zdravi” deo ukrajinskog društva pati pod jarmom Ukrajine (a to znači zapada i fašista) i da je željan da se ponovo ujedini s ruskom nacijom, da govori ruski, i da ljubi čizme ruske moći. Samo fašisti i zapadni agenti mogu biti protiv ovakvih osnovnih potreba. Mnogi ruski vojnici i javnost zaista veruju da će biti dočekani kao oslobodioci. (upravo u toku pisanja ovog teksta pristiže sve više vesti koje pokaziju šok ruskih vojnika kada su uvideli da ova pretpostavka nije tačna). Aneksija Krima i propagandni uspesi iz 2014. bili su toliko ubedljivi da su u to poverovali možda i u Kremlju.

U ovom trenutku se većina Ukrajinaca očajnički brani, javljaju se kao dobrovoljc u jedinice teritorijalne odbrane. Rusija je viđena kao okupator i pretnja samom opstanku Ukrajine, ne samo u apstraktnim terminima (kao što je njihov opstanak kao nacije) već u konkretnim terminima, kao pretnja individuama koje ne žele da se potčine ruskoj moći. Rusija negira i samo postojanje “Ukrajinaca” u svojoj propagandi toliko dugo, da su počeli i sami da veruju u to. To takođe znači da prosečni Ukrajinci imaju razloga da od ruskih akcija očekuju nešto ravno onome što su nacisti počinili tokom Drugog svetskog rata. Nadamo se da neće doći do nivoa nacističkih nedela, ali Putinova retorika postaje sve radikalnija svakog dana. Ria Novosti, ruska državna medijska agencija, već govori o “ukrajinskom pitanju” u izjavi o tome kako je “Putin preuzeo istorijsku odgovornost i odlučio da ne prepusti rešavanje ukrajinskog pitanja budućim generacijama”. Ta izjava implicira ako ništa drugo onda barem potpuno potčinjavanje stanovništva. Ukrajinski predsednik Zelenski je spomenuo u skorašnjem govoru da su svi ovi događaji slični onima iz leta 1941. godine. Ruska strana je prepunila socijalne mreže izjavama i video snimcima koji samo potrvđuju ovakva očekivanja.

Govornici ruskog jezika u Ukrajini su ugroženi

Pitanje takozvanog tlačenja populacije govornika ruskog jezika u Ukrajini je direktno povezano s diskusijom o jeziku. Čak i sada, posle svih ovih godina sukoba, većina populacije je dvojezična. Ruski i ukrajinski su veoma slični i nije teško naučiti ukrajinski za nekoliko meseci ako već znate ruski jezik. Kao neko tko živi u Ukrajini, jedva možete da izbegnete da ga naučite tako što gledate TV i generalno konzumirate medije. Ako ne razumete ukrajinski, to je u osnovi politički čin.

S druge strane, iz ekonomskih razloga, većina kulturnih proizvoda (knjige, muzika, film) u Ukrajini uglavnom su bili na ruskom jeziku, kako bi imali ulaz na veće rusko tržište. Drugim rečima, nema razloga da se ruski jezik vidi kao ugrožen u Ukrajini. Bilo je nekoliko zakona o ukrajinskom jeziku. Zvanični mediji, državna birokratija i obrazovanje, su uglavnom na ukrajinskom. Ali ni jedan aspekt svakodnevnog života nikada nije bio regulisan u smislu ograničavanja upotrebe ruskog jezika.

Ukoliko govorimo o etničkoj diskriminaciji u Ukrajini pitanje jezika je manje ili više sve o čemu možemo govoriti. Razliku između Rusa i Ukrajinaca je teško uočiti bez samoodređenja. Političari su konstantno pokušavali da uvećavaju regionalne razlike, povezujući ih s jezikom. Ova cela distinkcija uglavnom dolazi odozgo, a ne od naroda. Čak i pravi nacisti iz bataljona Azov koristili su ruski kao jezik komunikacije. Tokom vremena ovo je pitanje sve više postalo identitetsko. Puno je ljudi počelo da koriste ukrajinski kao politički čin. Mnogi političari (Ukrajinci i Rusi) koriste ovo identitetsko pitanje kako bi skrenuli pažnju sa socijalnih pitanja, korupcije i tako dalje. Ako se bolje pogleda, čini se da je pitanje tlačenja ruskih govornika uglavnom manipulacija i nije povezano sa stvarnošću na terenu.

Ukrajina kao fašistička država

Iz ovoga o čemu smo govorili gore proizilazi da je za Putina fašistička država bilo koja nelojalna država na teritoriji koju Rusija percipira kao svoju. Šta više, Ukrajina je mnogo više pluralističko društvo nego što je to Rusija. Politička reprezentacija u parlamentu se menja s vremena na vreme prateći izbornu logiku. U svojim skorašnjim govorima, Putin je ovo bukvalno naveo kao znak neuspele fašističke države. Političke partije povezane s radikalnom desnicom nisu veoma uspešne. Iako desnicu ne treba potceniti, generalna situacija je daleko od toga da bude pod njihovom kontrolom. Kontrola na Ukrajinom je raspršena među mnogim akterima, nasuprot situacije u Rusiji.

Čini se da ukrajinske državne institucije retko koriste etno-nacionalističku retoriku, čak i tokom rata. Zelenski je dao izjave upućene Rusima na ruskom jeziku, pokušavajući da (makar retorički) napravi razliku između Ruske države i ruskog naroda, i nadajući se da će tako podstaći otpor ratnom pohodu.

Rusija deluje preventivno, Ukrajina je pretnja

Retorika ruske države je veoma slična onoj koju su koristili tokom invazije u Gruziji 2008. godine, koju su nazvali “Nametanjem mira”. Ukrajina je značajno uložila u odbranu od 2014., ali čak i ako bi to želela, nikada ne bi mogla da dosegne kapacitet dovoljan da napadne Rusiju. Ruska je vojska od samog početka podržavala takozvane Narodne Republike Donbasa. Napad na njih značio bi napad na Rusiju. Ne deluje logično pretpostaviti da bi Ukrajina rizikovala takav napad. Zapadna vojna pomoć teško da je bila značajna. Isporuka smrtonosnog oružja povećala se samo u poslednjim nedeljama pred poslednju invaziju, kao reakcija na ruske pripreme za invaziju, a čak i tada je oružje isporučeno Ukrajini bilo korisno samo za odbrambene svrhe. Pretpostavljeni napad na Donbas bio je samo slika, pre nego dolazeća realnost.

Ruska retorika nije utemeljena u proveri činjenica ili istraživanjima, već je izmišljena i ima tendenciju da sledi tipičan scenario okrivljavanja žrtve. Bilo bi sve jedno šta god da je Ukrajina odabrala da poduzme, čak i gram volje da se odupre ili potvrdi suverenitet bili bi interpretirani kao pretnja Rusiji. Posedovanje sredstava za otpor povećava ozbiljnost pretpostavljene pretnje. Čak i razgovor s Rusijom kao jednakom stranom se doživljava kao agresija. Putin je citirao stari aforizam, koji se jasno odnosi na silovanje, kada je opisao svoju odluku u odnosu na Ukrajinu: “Sviđalo ti se to ili ne, moraš to da podneseš”.

Konflikt kao sukob Rusije i NATO-a

Kao što je pre rečeno, NATO nema značajnije prisustvo u Ukrajini. Teško da ondje ima išta vojnika i oružja, a nema ni vojne baze. Čak i sada, u situaciji pune invazije, NATO samo šalje oružje i očigledno izbegava bilo kakvu direktnu konfrontaciju s Rusijom. Sama ideja da Rusija ima bilo kakvo pravo nad teritorijom Ukrajine ugrožava sve zemlje koje Rusija trenutno vidi (ili će videti u budućnosti) kao svoje kanonske teritorije. Ovo osećanje opasnosti gura lokalce više u ruke NATO-a nego bilo koja akcija samog NATO-a. Ako pogledate Gruziju ili čak i Finsku, videćete uticaj koji je ova pretnja imala na unutrašnje diskusije o pristupanju NATO-u. Rat iz 2014. bio je božićni poklon NATO-u, koji je do tada imao dosta neprilika u Evropi, a posle toga je doživeo neprekidnu obnovu svog značaja.

Ovaj argument je obično povezan s konceptom po kom je svaka politika podvrsta geopolitike. Ova pretpostavka ne uzima u obzir agensnost individua, društava, ili država koje su suviše male za globalnu pozornicu. Ovakvo razmišljanje je takođe vrsta teorija zavere u kojoj je svako delovanje podstaknuto ovom ili onom super-silom. Ovo je takođe izraz kompleksa gledaoca Velikog Brata, sočivo kroz koje ništa ne može da se dogodi bez delovanja “nas”, globalnih aktera, dobrih ili zlih. To podrazumeva upotrebu poznatih modela objašnjavanja umesto stvarne analize s terena. Lokalne perspektive se mogu upotrebiti, ali samo filterisane kroz ekspertske institucije Metropola.

Ova analiza postaje samoispunjavajuće proročanstvo. Ignorisanje lokalaca i njihovog delovanja i perspektiva čini da oni nestaju iz medija, odseca ih od podrške, i u kriznoj situacija kao što je ova bi bukvalno moglo značiti njihovu ekstinkciju.

Dva jednaka imperijalizma

Uobičajena anti-militaristička pozicija je da kada se dve imperijalne sile međusobno bore, ne zauzimaš stranu. Ovo je zgodna pozicija, ali to nije situacija koja se trenutno dešava. Potpuno je jasno da Rusija, sa svojom dominantnom vojnom i ekonomskom moći pokuašava da uspostavi punu kontrolu nad bivšom kolonijom. Rusija možda nije globalni igrač ali je apsolutni regionalni hegemon. Ideološki su ove zemlje potpuno dručije danas. Rusija je politička crna rupa, sve što upada u njeno gravitaciono polje nestaje. Od totalnog zatvaranja političkog života u već okupiranim delovima Ukrajine, do podrške različitim desničarskim tendencijama gde god dopru, Rusija je najmoćnija desničarska sila u regionu. U Istočnoj Evropi, na Kavkazu i u Centralnoj Aziji oni finansiraju lokalne naciste, lobiraju za homofobne zakone, militarizuju zemlje, produbljuju etničke konflikte, podržavaju diktatore, i jednostavo gase narodne ustanke u krvi.

Ovde ne postoje dva imperijalizma, već samo jedan imperijalizam protiv naroda.

Morate odabrati stranu. U trenutku dok ovo čitate, možda je već prekasno.